Weltschmerz

Krajnosti.

04.03.2015.

.

E i još ovo.

Malo hoćeš, malo nećeš. E jesam i ja kreten, kontam, bolja sam bila kad sam vjerovala da mogu kako treba zavoljeti ove dječake. Il hoće da te pojebu il sve nešto kontaju da ćeš ih spasiti od njih samih. Neću nikog da spašavam, nemam vremena, imam nekih pametnijih i glupljih stvari i boljih koje mogu odrađivat. Slušam ja to sve, neke stavove neke pizde materine, eto svi smo prepametni i zreli, pogledaj ti to, slušaj samo slušaj kako je on elokventan, kakvo on mišljenje o državi ima. Ma mrš i ti i država i sve rasprave na svijetu. Izgubili smo svu prirodnost i humor koji smo imali. Ma ne moraš mi se dokazivati, glupa sam strašno, ništa ne kontam, ne kontaš ni ti, nemoj da se nazor preseravaš. Kako smo svi pametni jebote, samo mi nešto čudno što nam država propada. Reci mi nešto smiješno, pa raspadam se po šavovima, sjebana sam i nemam poredane prioritete iako možda izgledam tako. Nepažljivi susreti i tako strašni pogledi, ljudi, umrijet ćemo svi, pa šta sad. Budi bolji svaki dan. Budi bolja svaki dan. Nikad nije loše znati puno. Nego je nama loše kad ne možemo to silno znanje prenijeti nekome na svakodnevoj kafi, pa da ostali misle o tome kako smo pametni, evo sliva mi se inteligencija niz jezik, treba mi neka nagrada i priznanje, bez toga ništa. Kao mi učimo nepotrebne stvari, šta je to nepotrebno? Znati mnoštvo informacija? Stvarati neku hijerarhiju i vaditi teme iz naftalina, ali samo one koje vrijede, ne daj bože saznati nešto što ne možeš pokazati da znaš. Ma daj, nisi valjda tako naivna osoba. I ova umjetna depresija i ova naša patetika, sve nas to ubija, pa ne znamo šta ćemo od sebe, hoćemo li se ubiti kreativno, hoćemo li skratiti sebi muke, nešto mi je to poznato, samo da se pobjegne, od ovih ljudi i od grada i od zraka. Sarajevo se guši u svom smogu, a ljudi se guše na spavanju.
Svaki put kad te vidim hoću nešto da ti kažem. Poželim uvijek da ti ispričam neku anegdotu ili da te pitam kako si i što nisi otišao kad si imao priliku i otkad to voliš plave djevojke. Zatitraju mi impulsi u mozgu, drhte mi ruke, hrle ka nečem tvom, a nikad nema prilike da ti eto kažem nešto što bih htjela. Ma lažem, nemam ništa. Prazna mi glava, vjeruj mi. Samo sam poželjela tvoju blizinu, taj neki fazon koji mi je iz nepoznatog razloga odgovarao. Neću to, ali mi pogled krene tvojom putanjom, zastanu mi misli, neki je glič, moram uvijek naći vremena da se resetujem. Još sam te i sanjala neku noć, sanjala sam kako odlaziš, ja ti se zakačila oko vrata, a ti mi govoriš: Pa ne idem zauvijek. I pustiš me i odeš. Zamisli kažem ti to. Glupo bi reagovao, ne bih ti više nikad ništa rekla. Ni ćao.
Neću više ni pisati. Počela sam se preseravati.
Ćao

Weltschmerz

Cellar Door

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
13526

Powered by Blogger.ba